|
„ZBRINJAVANJE“ PRIRODNIH ROJEVA
Veroljub Umeljić
|
|
I pored svih radnji koje pčelari preduzimaju da bi sprečili pojavu rojevog nagona, može da se desi da neko pčelinje društvo izmakne kontroli i da se izroji. Pojedini pčelari imali su priliku da se nađu u pčelinjaku u trenutku rojenja nekog društva ili da na grani, ili nekom drugom mestu, zateknu roj koji se tu prihvatio. Retko koji pčelar odoli da zatečeni roj ne skine i ne smesti ga u košnicu. Neki pčelari smatraju da time pomažu pčelama tog roja. Međutim, ovakvo „zbrinjavanje“ roja od strane pčelara treba uslovno posmatrati, jer ako ga ne bismo dirali on bi se, posle određenog vremena sam zbrinuo, smestivši se u odabrano prirodno stanište, koje je najčešće u odgovarajućoj šupljini nekog drveta.
Pčelari, želeći da olakšaju sebi posao oko „zbrinjavanja“ rojeva, i plašeći se da ih ne izgube, pokušavaju sa više ili manje uspeha da ih „privole“ da ne odlete daleko od pčelinjaka i da se prihvate na željeno mesto. Ako se na pčelinjaku zateknemo u trenutku izlaska roja iz košnice, i to opazimo, možemo pokušati da na njega utičemo da se prihvati gde bismo mi želeli. U pčelarskim trgovinama se mogu nabaviti feromonski mamci za rojeve. Mamac treba, ako očekujemo rojenje nekog društva, okačiti na neku nižu granu obližnjeg drveta. Postoji mogućnost, da će se roj, privučen mirisom mamca, okačiti baš na to mesto, sl. 1.
|
Sl. 1. Pčelari mogu uticati da se roj uhvati na željeno mesto
|
Dosta pouzdan, a besplatan „feromonski mamac“ možemo i sami napraviti od poznate pčelarske biljke matičnjak (Melissa officinalis L.), sl. 2. Kada stabljiku i listove ove biljke restrljamo rukama, ona odaje veoma prijatan miris koji i pčelama odgovara. Kada tako rastrljanu biljku okačimo na željeno mesto, velika je verovatnoća da će se roj, privučen njenim mirisom tu i prihvatiti.
Iskusni i spretni pčelari po nekada uspevaju da „odvedu“ roj, koji je tek izašao iz košnice, do željenog mesta. U trenutku izlaska roja treba veću količinu tek ubrane biljke matičnjak rastrljati rukama i ući u oblak roja, odnosno ispod njega. Biljku treba sve vreme trljati uzdignutim rukama. Privučen mirisom ove biljke, roj okruži pčelara, koji se zatim polako kreće prema unapred odabranom drvetu i na odgovarajuću granu pričvrsti matičnjak, pa se brzo sa tog mesta udalji, kako roj nebi pošao za njim, pošto mu ruke mirišu na matičnjak. Roj će, u većini slučajeva, početi postepeno da se prihvata za granu na kojoj je ostavljena biljka matičnjak.
|
Sl. 2. Biljku matičnjak (Melissa officinalis L.)treba gajiti u blizini pčelinjaka
|
Ako imamo, za hvatanje roja pripremljenu praznu vrškaru, možemo pokušati da roj „privolimo“ da direktno iz vazduha uđe u nju. Vrškaru treba sa unutrašnje strane dobro natrljati biljkom matičnjak a zatim je namazati medom ili poprskati šećernim sirupom. Sa ovako pripremljenom vrškarom, otvorom okrenutim na gore, treba ući ispod roja. Kada veći deo pčela, a sa njima i matica, uđe unutra, treba je pažljivo okrenuti i sa otvorom ka zemlji, spustiti na pripremljenu dasku. Ubrzo će sve pčele ući unutra.
|
Vrh strane
|
Prihvatanje rojeva
Dešava se da se roj, po izlasku iz košnice digne nešto više u vazduh i većom brzinom počne da se udaljava od pčelinjaka. Pčelar pokuša da ga prati ali na putu mu se ispreče razne prepreke, kao što su ograde, međe, živice, šumarci, pa se roj ubrzo izgubi u daljini. To su odbegli rojevi.
U davna vremena, kada se pčelarilo primitivnim košnicama sa nepokretnim saćem, prirodno rojenje pčela je bila česta i poželjna pojava, jer je to bio i jedini način umnožavanja pčelinjih društava. Zbog toga su tada propisima bila određena pravila i postupci pri praćenju, prisvajanju i prihvatanju odbeglih rojeva. Osnovno pravilo je bilo da roj pripada onome ko ga prvi pronađe. U tom slučaju, stablo drveta ili drugo mesto na kome se roj okačio, vidljivo je obeležavano, najčešće zagrebanim znakom u obliku krsta ili ukrštenim granama. Time je označeno da je roj pronađen i da ima vlasnika, jer trebalo je otići do pčelinjaka za vrškaru i ostalo što je potrebno za skidanje i prihvatanje roja. U slučaju da pčelar, pri praćenju roja, koji se udaljava od pčelinjaka, mora da ide preko tuđe njive, ili se roj okači na drvo koje se nalazi na toj njivi, vlasnik tog imanja nije mogao da zabrani pčelaru da se tuda kreće. Ali je zato pčelar bio dužan da vlasniku imanja nadoknadi štetu koju je naneo usevima pri praćenju i skidanju roja.
Od tada je mnogo vremena prohujalo, ali pčele se i dalje prirodno roje, doduše ređe, pa ova pravila treba i sada poštovati.
Za prihvatanje rojeva, koji su se okačili na grani drveta ili drugim mestima, pčelari koriste razne naprave, koje nazivaju rojnjače. One mogu biti u obliku raznih manjih sanduka, sa pokretnim dnom ili bez njega, zatim u obliku platnene vreće i sl. Međutim, najčešće korišćena rojnjača je stara dobra vrškara. Pre korišćenja, vrškaru treba dobro termički dezinfikovati, ili kako to pčelari kažu, treba je „opaliti“. To činimo tako što na tlu založimo malu vatru, pa kade se ona dobro razgori poklopimo je vrškarom i tako je držimo neko vreme, vodeći računa da se ne upali. Zatim je skidamo sa vatre i kada se ohladi, unutrašnju površinu dobro natrljamo biljkom matičnjak. Poželjno je da, takođe unutrašnju stranu, namažemo sa malo meda ili je poprskamo šećernim sirupom.
Pre skidanja roja treba da pripremimo i podlogu na koju ćemo vrškaru sa rojem postaviti. Za to se obično koristi neka daska, ili ravna drvena stolica, ili ako imamo u rezervi, podnjača, poklopna daska ili ravan krov košnice. U ovu svrhu može dobro da posluži i ravna kamena ploča. Podlogu postavljamo na tle, ispod roja koji visi na grani.
Ako se roj okačio na nisku, tanju granu drveta, onda vrškaru uzimamo u ruke i sa otvorom okrenutim na gore, navlačimo je na roj, sl. 3. Zatim naglim pokretom udaramo rubom vrškare u granu, zbog čega će se roj od nje odvojiti i upasti unutra. Odmah treba, pažljivo i polako, vrškaru okrenuti otvorom ka tlu i spustiti je na pripremljenu podlogu. Ubrzo će i ostale pčele, koje su se razletele okolo, ući u vrškaru i sve će se smiriti.
|
Sl. 3. Ako se roj zakači na nisku i tanku granu drveta, lako ćemo ga prihvatiti u vrškaru
|
Vrh strane
|
Ovako zakačen roj možemo da prihvatimo i u manju košnicu, nukleus, na isti način kao i u vrškaru, stim što ga po stresanju pčela odmah poklapamo i spuštamo ispod, na tle. Pred veče, kada se pčele smire, nukleus prenosimo u pčelinjak, na stalno mesto, pažljivo podižemo poklopnu dasku na koju su se pčele okačile, u nukleus stavljamo nekoliko ramova sa satnim osnovama, na njih stresemo pčele pa poklopnu dasku vraćamo na svoje mesto.
U slučaju da se roj okačio na neku nižu deblju granu, koju ne možemo da protresemo, treba da se poslužimo pčelarskom četkom i da brzo sa nje zbrišemo što više pčela u podmetnutu vrškaru. Jer, ako bi na grani ostao deo pčela, ali među njima i matica, pčele iz vrškare bi izašle i ponovo se vratile na isto mesto.
Ako se roj zakačio visoko na drvetu, na tanjoj grani, onda ćemo vrškaru staviti u naročito pripremljene rogulje, sl. 4, pa roj stresti, na već opisani način.
|
Sl. 4. Prihvatanje roja sa višlje grane drveta
|
Nekada se roj okači za nisku tanku granu, blizu pčelinjaka. U tom slučaju ga možemo smestiti u košnicu, na stalno mesto, bez korišćenja vrškare. Prethodno košnicu postavljamo na željeno mesto u pčelinjaku i u nju stavljamo 5-6 ramova sa satnim osnovama. Poželjno je staviti i jedan ram sa medom. Makazama za rezanje voća ili malom testericom pažljivo otsecamo granu na kojoj je roj, dobro je pridržavajući, da nebi došlo do naglog potresa kada je odsečemo. Odsečenu granu sa rojem koji se na njoj nalazi, polako nosimo do pripremljene košnice, i naglim pokretom ruke pčele stresamo u nju, sl. 5.
|
Sl. 5. Smeštanje roja direktno u košnicu
|
Vrh strane
|
Dešava se da pri obilasku košnica, daleko odseljenih na pašu, zateknemo roj koji se zakačio na tanku granu niskog drveta ili neki žbun, a nemamo ni vrškaru ni praznu košnicu. U ovom slučaju, tim rojem možemo znatno pojačati neko društvo, koje se tu nalazi. Košnicu koju želimo da pojačamo otvaramo, i iz sredine gornjeg medišta privremeno uklanjamo 5-6 ramova. Granu sa rojem otsecamo i prenosimo do ove košnice, pa pčele stresemo u prazan prostor medišta, sl. 6. Zatim uklonjene ramove vraćamo na svoje mesto i košnicu zatvaramo. Naravno da ovoj košnici treba i prostor proširiti.
|
Sl. 6. Smeštanje roja u košnicu na terenu
|
Postavlja se pitanje šta će biti sa maticama - iz roja i postojećom? Svakako da obe neće moći da opstanu u košnici. Kada dođe do bliskog susreta - bolja će pobediti. A možda će same pčele, pre toga, „odlučiti“ koja će ostati u životu.
|
Sl. 7. Prihvatanje roja pomoću ramova sa izgrađenim saćem
|
Kada se roj uhvati za stablo drveta ili za neki stub, treba uzeti 3-4 plodišna rama sa izgrađenim saćem u kojima je poželjno da ima i malo meda, i ramove prislanjati uz pčele, sl. 7. Kada one na njih namile stavljaćemo ih u pripremljenu košnicu, koju zatim primičemo do ostatka roja. Ako je na ramovima sa pčelama u košnicu preneta i matica, i ostatak pčela će brzo ući unutra. U košnicu treba postaviti i 2-3 rama sa satnim osnovama.
Nekada se roj okači na krajnje nepristupačno mesto, na primer na kraj duge grane nekog drveta, veoma visoko od tla. U tom slučaju ne treba po svaku cenu pokušavati skidanje roja, niti se plašiti za njegovu sudbinu, već mu treba poželeti sreću u daljem životu. Roj će se sam zbrinuti, sledeći instikte koje je priroda duboko urezala u gene pčela.
|
Vrh strane
|
Smeštanje prihvaćenih rojeva iz vrškara u savremene košnice
Roj, koji smo sa grane prihvatili u vrškaru, naravno da u njoj može i da ostane, stim što ćemo je uveče premestiti u pčelinjak, na stalno mesto. Međutim, danas malo pčelara ima pčele u vrškarama. Tu i tamo se na po nekom pčelinjaku nađe po koja naseljena vrškara, ali pre kao zanimljivost ili nostalgični ukras pčelinjaka, nego kao opredeljenje pčelara za takav način pčelarenja.
|
Sl. 8. Smeštanje roja iz vrškare u košnicu
|
Po pravilu, roj prihvaćen u vrškaru pčelari premeštaju u savremenu košnicu. U pčelinjaku, na željenom mestu, treba postaviti košnicu u koju hoćemo da nastanimo prihvaćen roj iz vrškare. U košnicu stavljamo 5-6 ramova sa satnim osnovama. Poželjno je da stavimo na krajnja mesta još po jedan izgrađeni ram sa medom. Istog dana, kada je roj prihvaćen, pred samo veče, kada su se pčele smirile, uzimamo vrškaru sa rojem, i držeći je vertikalno, sa otvorom na dole, pažljivo prenosimo do pripremljene košnice, sa koje su skinuti krov i poklopna daska. Naglim trzajem ruke, uz blagi udarac u satonoše ramova, pčele sa maticom iz vrškare stresamo u košnicu koju zatim odmah poklapamo, sl. 8. Vrškaru postavljamo ispred košnice, oslanjajući je vrhom o tle a otvorom na poletaljku, kako bi i preostale pčele lako prešle u košnicu. Na kraju, red je da roj, naseljen u novom domu, i ako nije gladan, častimo sa hranilicom šećernog sirupa.
Ovo društvo odmah izjutra počinje punom snagom da opšti sa okolinom. Bićemo veoma prijatno iznenađeni kada samo nekoliko dana kasnije vidimo da su, izuzetnom vitalnošću i snagom pčela prirodnog roja, svi satovi izgrađeni i da ih matica već uveliko zaleže. Ako ne pre, onda čim prve generacije mladih pčela počnu da se izvode, ovom društvu treba dodati nove ramove sa satnim osnovama.
Zaštita pčelinjih društava u prirodnim staništima
Pčele su zaštićene zakonom, kao dragocena životinjska vrsta i zabranjeno ih je uništavati. To svakako znači da je zabranjeno uništavati i pčelinja gnezda, pa i ona izgrađena u prirodnim staništima, u šupljinama drveća.
Kada primete da kroz otvor na nekom drvetu izleću pčele, pojedini „pčelari“ ne mogu da odole da to drvo ne iskasape i unište, i njega i pčelinje gnezdo, vadeći iz šupljine saće sa pčelama, leglom i medom, sl. 9. Pri tome dosta saća i pčela bude izgnječeno a neretko strada i matica. Ono pčela što nateraju da uđu u podmetnutu vrškaru, i nekoliko komada iskidanih satova smeštaju u košnicu, formirajući kakav-takav roj.
Prihvatiće pčele silom nametnuto stanište i izgradiće u njemu sebi i novo gnezdo.
Ali, zašto pčelama oduzimati pravo da žive u prirodnom staništu, kada su ga već same odabrale, uredile i u njemu izgradile gnezdo? Pre toga one su nam se „nudile“, dok su kao roj visile na grani, pružajući nam priliku da ih smestimo gde god želimo. Ako već tu mogućnost nismo iskoristili, ne ometajmo ih ni sada da žive u staništima u kojima su živele i opstale milionima godina.
Zašto ubijati drvo samo zato što je pčelama pružilo utočište?
Zašto uništavati i pčele i drvo, te veličanstvene darove prirode?
|
Sl. 9. Ovo ne treba raditi!
|
Vrh strane
|
|
|
|
STRUČNI PRILOZI 
